Имати глас: периферије и партиципација у средишту културних политика
У новембру 2022. године у Лисабону одржана је међународна конференција на тему културних хијерархија, периферија, партиципације и политика. Следи незванични осврт на конференцију и нацрт закључака проф. Емерите др Милене Драгићевић Шешић која је на њој учествовала заједно са доценткињом др Јованом Караулић у име Факултета драмских уметности у Београду.
На конференцији „Имати глас“ разматране су три кључне теме:
- Потреба за деколонизацијом уметничког и културног сектора, деколонизацијом памћења и идентитета
- Јачање партиципативних и приступачнијих приступа у уметности и политикама
- Разградња и разумевање капитализма у тим доменима
Конференција је отворила бројна етичка питања, од значења партиципативних пракси, до партиципативне уметности као агента друштвене трансфромације, промена, борбе за друштвену и транзициону правду.
Глобализација је учинила постојеће геополитичке неједнакости, привилегије и кутлурне хијерархије транспарентнијима, али односи између развијеног и неразвијеног / света у развоју (како политички коректна терминологија налаже) не заснивају се више на јасним колонијалним концептима који би откривали експлоатацију. У савременом свету, нужност, задатак, и „етика“ развијених је да постану одговорни, да „еманципују“ и дисеминирају културу као универзалну. Тиме односи постају комплекснији, а дискурс културног развоја сакрива право разумевање процеса субордионације. Посебно постају замагљени увођењем капитализма у земљама које се још увек називају социјалистичким (попут Кине или Вијетнама) где слободно тржиште и трговина доминирају. Оба концепта штите оне са капиталом, који се више не виде као колонијалисти већ инвеститори, често позвани од стране сада „независних“ влада. Неолибералне државе те економске односе преносе и на поље културе, првенствено кроз промоцију концепта креативних индустрија, које заправо могу једино да цветају у снажним економијама које могу да финансирају не само продукцију него и маркетинг и дисеминацију.
Постколонијална теорија последњих двадесет година проучава неједнакости унутар клултурних размена и сарадњ, као и неправду унутар образовних и културних логика развоја. Наравно, субверзивност и преиспитивања који долазе са периферије могу бити прихваћени и допуштени али понајвише онда када преиспитују свој сопствени контекст.
Питање је како периферије виде саме себе: до које мере су границе ствар унутрашње перцепције због које земље не могу ни да замисле себе као равноправност партнера у процесима политичких и културних размена и дискусија. Са друге стране, централне културне силе, снажне културне индустрије, игнорисаће маргине видевши да оне нити имају стварно своја тржишта, нити економски потенцијал да буду производ на глобалном тржишту.
Национални образовни и културни канони су мање или више унификовани, с обзиром да еуроцентризам примењује приступ „универзалности“ на своју културну историју: грчка античка драматургија или ренесантна уметност сматрају се општом културом итд. Чак и неолитске кутуре или пећинско сликарство и петроглифи познатији су ако потичу из Француске и Шпаније, него из Азербејџана или Казахстана.
Стога, не само историја, него и историја уметности, књижевности, филма, и посебно позоришта, мора бити изнова дискутована и стимулисана да уведе разнолике и плуралистичке перспективе, са мање еуроцентризма (глобалног севера, илити запада). Такође, културне перспективе морају да се прихватају bottom-up, у супротном би поново западни канон и укус био нормализован и прихватало се само оно што је интересантно, оријентално или инспиративно за „нас“.
У нашим дискусијама и процесима сарадничких пракси, посебна пажња морала је да буде пружена појму културне хегемоније (Грамши) који се користи да окарактерише међусобно рефлектујући и легитимизујуће однбосе између друштвених структура и епистемолошке културе (производње знања) владајуће класе у друштву (посебно у капиталистичким друштвено – политичким системима). Понекад ми истраживачи и практичари у култури нисмо довољно осетљиви на ова питања с обзиром да нам је самима као класи „допуштено“ да учествујемо, у производњи знања у нашим друштвима, прихватајући све услове само да бисмо задржали ово право (омогућено аутономијом универзитета).
Поред глобалних геополитика које идентификују центре и периферије углавном на основу економске развијености и прихватања западних вредности (тако је Аустралија део глобалног севера, као и Јапан који задржава своје културне традиције али такође и доприноси њима глобалних креативним индустријама), постоје и бројне периферије које су релевантне за културни живот и развој које су сакривене унутар самог глобалног севера, и оне се налазе у средишту овог пројекта „Снажније периферије: једна јужна коалиција“.
Стога, периферијалност може бити виђена из различитих углова:
- Просторна (унутар држава), у вези највише са инфраструктурним мањковима
- Културна и језичка: употреба и маргинализација мањинских језика и мањинских култура
- Економске неједнакости и неравноправан приступ ресурсима
- Политичке асиметрије: моћ и значај политичких партија, власти и опозиције
Ипак, конференција је и занемарила неке од тиших гласова: глас радничке класе, али и академске гласове који нису „у тренду“. Како да одржимо одговорност свих нас, уметника, посредника, менаџера? Како да мислимо све ове односе, и посебно односе север-југ у свету уметности?
Ово је једини начин да избегнемо патронизујући приступ – како је Рита Наталио рекао – морамо да променимо систем свесно избегавајући да користимо фразу „дати глас“ другима, јер наш рад треба да буде да омогућујемо оне који треба да узму глас, узму моћ, узму права. Узимати глас од стране периферија, утишаних, потчињених морамо сви ми који смо привилеговани да подржимо и да реконцептуализујемо и реконтекстуализујемо разумевање партиципације. На крају, наша дужност је и да деконструишемо популистичка обећања дата периферијама да ће оне постати нови центри.
Шта су стога биле три кључне теме ове тродневне међународне и интердисциплинарне дискусије:
- Етичке дилеме: у уметничким праксама, у емпиријском истраживању, у теоријским концептуализацијама и у доношењу политика
- Снага уметности да поновно изрази и изнова отвори контроверзна питања је заиста велика, а ми смо видели уметничке радове који доприне „стварању“ еманципованог гледаоца
- Уметничке поетике и културне политике – да ли онда треба да игноришемо институције и министарства, или морамо да покушавамо да их променимо?
Конференција је одржана у оквиру већег међународног сарадничког пројекта „Снажније периферије: једна јужна коалиција“ кофинансираног кроз програм „Креативна Европа“ Европске уније и од стране Министарства културе Републике Србије.
Детаљни програм може се видети на сајту HAVING A VOICE Conference а снимци већине сесија на Јутјуб каналу платформе „Снажније периферије“ (1) Stronger Peripheries - YouTube.
