Imati glas: periferije i participacija u središtu kulturnih politika

U novembru 2022. godine u Lisabonu održana je međunarodna konferencija na temu kulturnih hijerarhija, periferija, participacije i politika. Sledi nezvanični osvrt na konferenciju i nacrt zaključaka prof. Emerite dr Milene Dragićević Šešić koja je na njoj učestvovala zajedno sa docentkinjom dr Jovanom Karaulić u ime Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Na konferenciji „Imati glas“ razmatrane su tri ključne teme:

• Potreba za dekolonizacijom umetničkog i kulturnog sektora, dekolonizacijom pamćenja i identiteta
• Jačanje participativnih i pristupačnijih pristupa u umetnosti i politikama
• Razgradnja i razumevanje kapitalizma u tim domenima

Konferencija je otvorila brojna etička pitanja, od značenja participativnih praksi, do participativne umetnosti kao agenta društvene transfromacije, promena, borbe za društvenu i tranzicionu pravdu.  

Globalizacija je učinila postojeće geopolitičke nejednakosti, privilegije i kutlurne hijerarhije transparentnijima, ali odnosi između razvijenog i nerazvijenog / sveta u razvoju (kako politički korektna terminologija nalaže) ne zasnivaju se više na jasnim kolonijalnim konceptima koji bi otkrivali eksploataciju. U savremenom svetu, nužnost, zadatak, i „etika“ razvijenih je da postanu odgovorni, da „emancipuju“ i diseminiraju kulturu kao univerzalnu. Time odnosi postaju kompleksniji, a diskurs kulturnog razvoja sakriva pravo razumevanje procesa subordionacije. Posebno postaju zamagljeni uvođenjem kapitalizma u zemljama koje se još uvek nazivaju socijalističkim (poput Kine ili Vijetnama) gde slobodno tržište i trgovina dominiraju. Oba koncepta štite one sa kapitalom, koji se više ne vide kao kolonijalisti već investitori, često pozvani od strane sada „nezavisnih“ vlada. Neoliberalne države te ekonomske odnose prenose i na polje kulture, prvenstveno kroz promociju koncepta kreativnih industrija, koje zapravo mogu jedino da cvetaju u snažnim ekonomijama koje mogu da finansiraju ne samo produkciju nego i marketing i diseminaciju.

Postkolonijalna teorija poslednjih dvadeset godina proučava nejednakosti unutar klulturnih razmena i saradnj, kao i nepravdu unutar obrazovnih i kulturnih logika razvoja. Naravno, subverzivnost i preispitivanja koji dolaze sa periferije mogu biti prihvaćeni i dopušteni ali ponajviše onda kada preispituju svoj sopstveni kontekst.

Pitanje je kako periferije vide same sebe: do koje mere su granice stvar unutrašnje percepcije zbog koje zemlje ne mogu ni da zamisle sebe kao ravnopravnost partnera u procesima političkih i kulturnih razmena i diskusija. Sa druge strane, centralne kulturne sile, snažne kulturne industrije, ignorisaće margine videvši da one niti imaju stvarno svoja tržišta, niti ekonomski potencijal da budu proizvod na globalnom tržištu.

Nacionalni obrazovni i kulturni kanoni su manje ili više unifikovani, s obzirom da eurocentrizam primenjuje pristup „univerzalnosti“ na svoju kulturnu istoriju: grčka antička dramaturgija ili renesantna umetnost smatraju se opštom kulturom itd. Čak i neolitske kuture ili pećinsko slikarstvo i petroglifi poznatiji su ako potiču iz Francuske i Španije, nego iz Azerbejdžana ili Kazahstana.

Stoga, ne samo istorija, nego i istorija umetnosti, književnosti, filma, i posebno pozorišta, mora biti iznova diskutovana i stimulisana da uvede raznolike i pluralističke perspektive, sa manje eurocentrizma (globalnog severa, iliti zapada). Takođe, kulturne perspektive moraju da se prihvataju bottom-up, u suprotnom bi ponovo zapadni kanon i ukus bio normalizovan i prihvatalo se samo ono što je interesantno, orijentalno ili inspirativno za „nas“.

U našim diskusijama i procesima saradničkih praksi, posebna pažnja morala je da bude pružena pojmu kulturne hegemonije (Gramši) koji se koristi da okarakteriše međusobno reflektujući i legitimizujuće odnbose između društvenih struktura i epistemološke kulture (proizvodnje znanja) vladajuće klase u društvu (posebno u kapitalističkim društveno – političkim sistemima). Ponekad mi istraživači i praktičari u kulturi nismo dovoljno osetljivi na ova pitanja s obzirom da nam je samima kao klasi „dopušteno“ da učestvujemo, u proizvodnji znanja u našim društvima, prihvatajući sve uslove samo da bismo zadržali ovo pravo (omogućeno autonomijom univerziteta).

Pored globalnih geopolitika koje identifikuju centre i periferije uglavnom na osnovu ekonomske razvijenosti i prihvatanja zapadnih vrednosti (tako je Australija deo globalnog severa, kao i Japan koji zadržava svoje kulturne tradicije ali takođe i doprinosi njima globalnih kreativnim industrijama), postoje i brojne periferije koje su relevantne za kulturni život i razvoj koje su sakrivene unutar samog globalnog severa, i one se nalaze u središtu ovog projekta „Snažnije periferije: jedna južna koalicija“.

Stoga, periferijalnost može biti viđena iz različitih uglova:

• Prostorna (unutar država), u vezi najviše sa infrastrukturnim manjkovima
• Kulturna i jezička: upotreba i marginalizacija manjinskih jezika i manjinskih kultura
• Ekonomske nejednakosti i neravnopravan pristup resursima
• Političke asimetrije: moć i značaj političkih partija, vlasti i opozicije

 

Ipak, konferencija je i zanemarila neke od tiših glasova: glas radničke klase, ali i akademske glasove koji nisu „u trendu“. Kako da održimo odgovornost svih nas, umetnika, posrednika, menadžera? Kako da mislimo sve ove odnose, i posebno odnose sever-jug u svetu umetnosti?

Ovo je jedini način da izbegnemo patronizujući pristup – kako je Rita Natalio rekao – moramo da promenimo sistem svesno izbegavajući da koristimo frazu „dati glas“ drugima, jer naš rad treba da bude da omogućujemo one koji treba da uzmu glas, uzmu moć, uzmu prava. Uzimati glas od strane periferija, utišanih, potčinjenih moramo svi mi koji smo privilegovani da podržimo i da rekonceptualizujemo i rekontekstualizujemo razumevanje participacije. Na kraju, naša dužnost je i da dekonstruišemo populistička obećanja data periferijama da će one postati novi centri.

Šta su stoga bile tri ključne teme ove trodnevne međunarodne i interdisciplinarne diskusije:

• Etičke dileme: u umetničkim praksama, u empirijskom istraživanju, u teorijskim konceptualizacijama i u donošenju politika
• Snaga umetnosti da ponovno izrazi i iznova otvori kontroverzna pitanja je zaista velika, a mi smo videli umetničke radove koji doprine „stvaranju“ emancipovanog gledaoca
• Umetničke poetike i kulturne politike – da li onda treba da ignorišemo institucije i ministarstva, ili moramo da pokušavamo da ih promenimo? 

Konferencija je održana u okviru većeg međunarodnog saradničkog projekta „Snažnije periferije: jedna južna koalicija“ kofinansiranog kroz program „Kreativna Evropa“ Evropske unije i od strane Ministarstva kulture Republike Srbije.

Detaljni program može se videti na sajtu HAVING A VOICE Conference a snimci većine sesija na Jutjub kanalu platforme „Snažnije periferije“ (1) Stronger Peripheries - YouTube.